U Srbiji se veoma retko govori o ljudima koji tvrde da trpe ozbiljne, dugotrajne i neobjašnjive neurološke simptome za koje ne dobijaju jasne odgovore. Njihove priče često ostaju na margini javnosti — bez institucionalne pažnje, bez sistematskog istraživanja i bez ozbiljne medijske analize.

Dok se u svetu vode rasprave o fenomenima poput takozvanog „Havanskog sindroma“ i anomalnih zdravstvenih incidenata, u domaćem prostoru gotovo da ne postoji kontinuirano istraživačko novinarstvo koje bi se bavilo iskustvima ljudi koji veruju da su izloženi nepoznatim tehnologijama ili oblicima uticaja na nervni sistem bežičnim putem.

Jedan od najvećih problema jeste stigma. Osobe koje govore o svojim simptomima neretko se suočavaju sa podsmehom, etiketiranjem ili automatskim odbacivanjem njihovih iskustava. Takav pristup ne doprinosi ni nauci ni društvu. Ozbiljna pitanja zahtevaju ozbiljno istraživanje